Живот, романи

РИГА ОД ФЕРЕ (1757–1798), ЧУВЕНИ ГРЧКИ РЕВОЛУЦИОНАР И ПЕСНИК, СКОНЧАО У ВОДАМА БЕОГРАДСКОГ УШЋА ПРЕ ТАЧНО 210 ГОДИНА
Жежена чежња за слободом
Богат и образован, имао је само двадесет година када је у завичајној Тесалији, у изнудици, убио неког важног Турчина. Умакавши потерама, обрео се најпре на Олимпу, потом на Светој гори, у Цариграду, Букурешту, Крајови, Бечу... Надахнут револуционарним и слободарским идејама, веровао је у заједничко ослобођење балканских хришћана из ропства под Турцима. Веровао и чинио све да се до тога дође. Ухапсила га је аустријска полиција у Трсту и изручила Турцима у Београду. Његове последње речи биле су: „Ја сам посејао богато семе. Долази час када ће моја земља брати славно воће”

Пише: Бранислав Матић

„Први пут га је угледао пред само подне, 9. маја 1798, са палубе брода који је, из Беча, пловио ка Београду. Почињао је тринаести дан пловидбе, а брод је био необичан као и његови путници. Рига од Фере је стајао на палуби већ навикнут на окове око руку и ногу, носио их је готово пет месеци, и окретао се ветровима који су на велику реку, из својих прапостојбина, наносили мекоту пролећа. Није био сам: око њега су, као и обично, била три стражара. Рига је стајао, стражари су седели. То је била добро смишљена сразмера: један затвореник а три стражара, на том броду који је из једне царевине, Аустро-Угарске Монархије, превозио у другу царевину, турску империју, осам ухапшеника. Ови ухапшеници ваљало је да безбедно путују, безбедно стигну, а онда, исто безбедно, буду кажњени.”
Тако су – према књижевној реконструкцији Светлане Велмар-Јанковић – изгледали последње путовање и долазак у Београд Ригаса Фереоса (1757–1798), славног грчког револуционара и песника цинцарског порекла, и његових седморице сабораца. Аустријска полиција ухапсила их је шест месеци раније, децембра 1797, у Трсту. Затекли су се ту на путу из Беча ка Венецији, одакле је требало да се бродом отисну ка својој отаџбини, Грчкој, у намери да најпре тамо, потом и на целом Балкану, подигну ослободилачки устанак против Турака. Безмало пола године трајала је опсежна бечка истрага о припреманој балканској национално-ослободилачкој револуцији, а онда су Турцима, у Београд, испоручени и ухапшеници и сви налази: списак чланова „завереничког удружења”, идеолога, помагача, приложника новца и другога, мрежа оних који су их на просторима Грчке чекали. Све.
Београдски кајмакам Осман-паша је у раним поподневним сатима деветог мајског дана примио целу пошиљку, „на потпис”, по доставници тако рећи. Осморицу окованих и сандуке са „доказним материјалом”. Затвореници, грчки родољуби, изручени од европске и хришћанске царевине азијској и исламској, спроведени су од пристаништа до Куле Небојше.
Данас знамо да су ти наоружани мрки стражари с турбанима на главама и то звецкање ланаца, док се преваљивало стотинак метара раздаљине, били као последња пратња на сахрани која никада неће бити одржана.

БЕКСТВО НА ОЛИМП

Рига је рођен вероватно 1757. у тесалијском градићу Велестино, баш тамо где се некада налазила античка Фера. Та два имена родног места, из два времена и два света, постаће и део његовог личног имена. Представљао се, и прославио, као Рига Велестинац и Рига од Фере. Потицао је из богате цинцарске породице, што припадници тог малог романског етноса и данас с поносом истичу. Он сам, међутим, сматрао је себе грчким родољубом.
Сходно богатству своје породице, стекао је добро образовање. Био је веома млад када је постао учитељ у Кисосу. Шкрте и расуте хронике не наводе детаље, али се зна да је имао двадесет година када се сукобио са неким важним Турчином и убио га.
Част? Жена? Непокорност?
Умакао је потерама и обрео се на обронцима Олимпа, где га примају у војничку скупину Спире Зере. Не зна се колико се ту задржао. По свој прилици убрзо, пут га је одвео на Атос. Козма, игуман Ватопеда, отвара пред њим двери. Видимо га, затим, у Цариграду. Секретар је фанариота Александра Ипсилантија. Стоји крај каменог прозора окренутог ка мореузу, дуго загледан у даљину; стихови које тада пише још немају онај жар жежени по којем ће остати упамћен, али нису лишени извесне вештине.
Хронике, потом, региструју његово присуство у Букурешту: „Вратио се школовању, научио још неколико језика, постао службеник влашког кнеза Николаса Маврогенија. Када је избио Први руско-турски рат 1787–1792, био је задужен за инспекцију војске у Крајови. Ту је постао близак пријатељ Османа Пазваноглуа, против султана побуњеног видинског паше, кога је спасао од Маврогенијеве освете...”
Књижевно подешена оптика поменуте српске књижевнице овако види Ригу од Фере из тог времена:
„Знања су му била многа и различита. Познавао је не само старе грчке него и нове италијанске и немачке писце, бавио се не само филозофијом него и географијом, не само историјом него и војном тактиком. Изнад свега, музиком и поезијом. Био је пажљив слушалац и сјајан говорник, знао и да се покорава и да води. Био је, ето, опасан.”
У то време Рига од Фере долази у додир с идејама Француске револуције и надахњује се њиховим национално-ослободилачким потенцијалима. На тим основама, поново је оживео његов борбени сан о заједничком устанку и ослобођењу православних народа под Отоманским Царством. Био је веома вешт у придобијању угледника за своје идеје. Сретао се са грчким епископима, побуњеничким вођама, припадницима неких утицајних тајних друштава чија је идеологија и акција била уткана не само у поредак света који се управо рађао, него, све више, и у живот самог Риге од Фере. Доушници барем три царске тајне службе јављали су како често залази, касно увече, у куће француских дипломата, а дању, иза поднева, у метежу трговачких четврти и дунавског пристаништа, одржава бројне састанке.

У СРЕДИШТУ МРЕЖЕ

После смрти кнеза Маврогенија, Рига од Фере неко време у Букурешту ради, званично, као преводилац у француском конзулату. Његово тајно револуционарно и национално-ослободилачко удружење „Филики Хетерија”, изгледа, већ у то време имало је велики број веома способних припадника, организованих у концентричне кругове и мреже.
До самог подизања оружаног устанка, међутим, требало је припремити још много тога. Више извора наводи да Рига од Фере, иако под вишеструком присмотром, мирно пакује своје ствари и 1793. из Букурешта путује у Беч (I. C. Bolonachi: Hommes illustres de la Gréce moderne, Paris 1875; E. M. Edmonds: Rhigas Pheraios, London 1890; Rizos Neroulos: Histoire de la révolution grecque, Paris 1829). Управо тамо, у Бечу, где је живела и велика грчка колонија, требало је довршити идеолошко-пропагандну, финансијску, логистичку и политичку припрему устанка. И до данас је остало отворено питање: да ли је Рига од Фере заиста веровао да су се баш тада национално-ослободилачки циљеви грчког и других балканских хришћанских народа поклопили са стратешким интересима сва три пола тадашње Европе – са револуционарном Француском, са Аустро-Угарском, са Русијом? Или је ипак, како сугеришу други, своје деловање синхронизовао са само једним од њих (револуционарном Француском)?
Извесно је, пак, да је у Бечу он развио веома јаку активност.
„Уређивао је грчке новине Ефемерис. Направио је и штампао програмску мапу Велике Грчке (Харта), која је обухватала и Константинопољ. Конципирао је устав слободне Грчке. Објавио је велики број памфлета који су се ,ширили попут пожара’: ,Декларација и правима човека и грађанина’, ,Нови политички устав’, ,Становници Румелије’, ,Мала Азија’, ,Егејска острва’, ,Кнежевине Влашка и Молдавија’...”
Боље је живети један сат као слободан човек, него четрдесет година као роб! кличе Рига од Фере у својој чувеној песми Туриос.
Синови Грка, устаните! пева он у својој грчкој верзији Марсељезе, коју ће цитирати и додатно прославити Бајрон.
У Убојној песми, насталој у Бечу 1796. и намењеној балканским хришћанима, бодри Рига:
Упалите један пламен широм Турске,
да захвати све, од Босне до Арабије!
Већ следеће године, наводи Владимир Ћоровић, та песма пева се у Земуну. На ушће Саве у Дунав стигла је годину пре свог аутора.

СВИЛЕН ГАЈТАН, У ЗОРУ

Предање вели да је Рига од Фере Наполеону најпре послао једну табакеру направљену од ловоровог корена из Аполоновог храма. (Дар? Шифра?) Затим се међу њима развила преписка. Садржај те преписке, ако изузмемо неке нереалне и неке одвећ сладуњаве интерпретације, остао је у домену слутње.
Ипак, чини се вероватном већ изнета претпоставка да се Рига од Фере у децембру 1797. запутио преко Трста у Венецију, тада већ јак центар француске револуционарне пропаганде, где је требало да се сретне са Наполеоном (први пут?), а одатле да бродом продужи на југ, ка јонској обали Грчке. Нешто пре самог Риге, тим истим путем послато је неколико сандука са одштампаним прогласима о подизању грчког устанка, који су, уместо на одредиште, стигли у руке аустријске полиције.
По свој прилици, упркос неким друкчијим романтичним уверавањима, у то време једино је Наполеон, од свих европских фактора политичке моћи, био спреман да заиста подржи ослободилачке покрете балканских народа. И то, опет, не из романтичних и слободарских разлога, него искључиво стога што је силама које иза њега стоје одговарало све што је водило дестабилизацији и међусобном исцрпљивању „конзервативних европских царстава”.
У сваком случају, тај децембарски дан у Трсту био је благ и испуњен зимским светлостима Медитерана. Рига од Фере стајао је на тргу, а концентрични кругови који су се годинама ширили од њега ка свету сада су имали обрнут смер. Враћали су се и стезали око њега. И нису их чинили његови сарадници, него дискретни агенти аустријске полиције. У оба случаја, он је био центар те мреже.
„Хапшење је протекло без буке, без претње, готово учтиво. Забринуте због идеја Француске револуције, учиниле су то аустријске власти, овога пута савезник Отоманског Царства.”
Извори наводе да је Рига од Фере одмах после хапшења покушао да се убије, али је био спречен. Не знамо како. Све остало знамо. Углавном све.
„Пред подне деветог маја 1798. брод се приближио Земуну”, пише Светлана Велмар-Јанковић. „Са прамца, Рига од Фере је угледао просторе огромног старог неба, стишаног у светлостима што допиру из самих бездана. Непомично, то небо је стајало, заувек, над водама, над равницом, над сјајем дана; стајало је над градом што је, на окомитој узвисини, постојан у белини, пребивао под вековима.”
Заточен у Кули Небојши, заједно са седам најближих сабораца, Рига од Фере провео је, окован, четрдесет шест дана. Апокрифне хронике веле да се у то време понекад, дубоко у ноћи, над Ушћем разлегала нека потресно тужна песма, на језику који није ни турски ни српски, и да је прекидана јауцима, вероватно од удараца.
Требало је да Рига од Фере и његових седам другова буду, из Београда, послати у Константинопољ, да им султан одреди казну. Међутим, некоме у врху београдских Турака све то није се допало. Да ли су се плашили султанове „благе пресуде”, или заиста, како се наводило, могућности да Ригу његов пријатељ Осман Пазваноглу ослободи? Или су „напросто били поборници пречице”?
Није сасвим поуздано како су, у београдској Кули Небојши, скончали Рига од Фере и његови саборци. Верзија има неколико.
„Највероватније је, ипак”, пише Светлана Велмар-Јанковић, „да су удављени у самим лагумима, на турски начин, свиленим гајтанима, пред зору. Тела су им побацали у реку, тако да су турске власти, после, с правом могле да тврде да Рига од Фере не борави више у Београду јер су га, недавно, отпремили даље, низ Дунав.”

***

Небојша
Име чувене калемегданске куле потиче од негације глагола бојати се. У доба деспота Стефана била је то, по неким тумачењима, донжон кула. Првобитни називи куле били су Бела и Темишварска, а данашњи је добила у XVII веку. Тада је, у експлозији барута током аустријско-турских борби, у ваздух одлетео Мали или Деспотов Град, заједно са првобитном Кулом Небојшом, чији назив је временом прешао на кулу у пристаништу.

***

Меморијал или кафе
Више пута је покушавано да се преко Скупштине Београда издејствује и у Кули Небојши, том страшном стратишту и вредном споменику српске историје, отвори кафе. Протестујући, Грци су били спремни да уложе више милиона евра и ту направе меморијални центар Риге од Фере, али коначна сагласност није постигнута. Тако, последњи сачувани остатак средњовековног града деспота Стефана, скрајнут и неуређен, још чека на одговорне одлуке и права решења.